U jednom usamljenom vrtu bejaše predivna, mirisna ljubičica, zadovoljna među svojim srodnicama, radosno zanjihana među tananim travama.

Jednog jutra, rosom namočena, podigla je glavu, oko sebe pogledala i spazila ružu visoko izraslu, tananog struka i gordo uzdignute glave, kao da je zrak svetlosti što blista sa smaragda.
Ljubičica otvori plave usne i uzdišući reče:

  • Koliko sam nesrećna među mirisnim biljem i koliko sam niska među cvetovima! Priroda me stvori malom, ništavnom; živim priljubljena uz zemlju i ne mogu da se izdignem ka nebeskom plavetnilu, niti da lice okrenem ka suncu kao što čine ruže.

Čula ruža šta govori njena suseda ljubičica, nasmejala se i rekla:

  • Baš si ti nerazumno cveće! Živiš u blagodati čiju vrednost ne znaš da ceniš! Priroda ti je darovala mir, tananost i lepotu kakvu nema mnogo mirisno bilje. Okani se naopakih želja i zločestih prohteva! Budi zadovoljna svojom sudbinom i znaj da više postižu oni što miruju, da onaj ko više traži ima nevolja.

Ljubičica odgovori:

  • Ti me tešiš, ružo, jer si sama dobila ono što si želela, i prezireš moju malenkost jer si sama velika. Teško pada pridika srećnika na srce nesrećnika, i surov je moćnik kada drži govor nejakima!

Čula priroda razgovor ruže i ljubičice pa je začuđena, povišenim tonom rekla:

  • Šta je s tobom, ljubičice, kćeri moja? Mislila sam da si skromna, zadovoljna svojim malim rastom i ponosna svojim položajem. Nisu li te ružne želje ponele, nije li ti razum pomutila prazna veličina?

Glasom punim molbe i umilnosti, ljubičica reče:

  • Moja majko velika i moćna, moja majko svemilosna, svim srcem te molim i svom dušom svojom da uslišaš moju molbu i učiniš me ružom makar samo za jedan dan.

Priroda joj reče:

  • Nisi ni svesna šta tražiš, ti ne znaš kakva se nepojmljiva stradanja kriju iza prividne veličine. Ali, ako te povećam i tvoj lik u ružu pretvorim, zažalit ćeš bez ikakvog razloga.

Onda ljubičica reče:

  • Pretvori ovo telo ljubičice u tankovitu ružu uzdignute glave. Što god da se zatim dogodi biće posledica mojih želja i ciljeva.

Priroda joj reče:

  • Uslišiću tvoju molbu, nerazumna, buntovna ljubičice, ali bićeš sama kriva ako te jadi i nevolje snađu. I priroda pruži svoje tajne, čarobne prste, dotače korenje ljubičice i ona se u trenu pretvori u predivnu ružu što nadvisuje drugo cveće i svo mirisno rastinje.

Ali popodne istoga dana nebo se prekri crnim oblacima bremenitim vihorima, pomamiše se prirodne sile, počne da grmi i seva i vrtovi stupiše u boj s jurišnim pljuskovima i vetrovima. Polomi se granje, posrnu mlado drveće, počupa se gordo cveće i samo ostade nisko mirisno rastinje, priljubljeno uz zemlju ili skriveno među liticama.

U usamljenom vrtu oluja je besnela više nego u drugim vrtovima. Oluja nije prestajala, niti su se oblaci razilazili sve dok nije cveće u njoj sasvim pokidano. U tom silnom boju spasilo se samo nekoliko ljubičica sakrivenih uz zidove vrta.

Jedna mlada ljubičica podigla je glavu, videla šta se dogodilo s cvećem i drvećem u vrtu, radosno se osmehnula i svoje prijateljice dozvala:

  • Pogledajte šta je oluja učinila s gordim i samoljubivim cvećem.

Druga ljubičica reče:

  • Mi smo uz zemlju priljubljene i zato smo se spasile oluje i vetrova.

Treća ljubičica reče:

  • Iako smo krhkog tela, oluja nas ne može savladati.

Tada kraljica ljubičica ugleda u blizini ružu koja je još juče bila ljubičica, a sada ju je oluja iščupala, vetrovi joj listove rasuli i bacili je na mokru travu pa je ličila na žrtvu koju je neprijatelj strelom pogodio. Kraljica ljubičica podiže njeno telo, pokupi joj listove i reče svojim drugama:

  • Pogledajte, kćeri moje! Pogledajte ljubičicu koju su velike želje zanele pa se u ružu pretvorila da bi se zakratko uznosila, a zatim je stradala. Neka vam ovaj prizor bude pouka!

Tada ruža na samrti zadrhta, sakupi poslednju snagu i isprekidanim glasom reče:

  • Slušajte, vi koje ne shvatate i koje se datim zadovoljavate, vi koje se oluja i vetrova plašite! Juče sam, kao vi, sedila u svome zelenom lišću, zadovoljna sudbinom. Ali je to zadovoljstvo bilo velika prepreka koja me je delila od oluja i vetrova života, ono je moj život svodilo u granice spokoja, mira i sigurnosti. Mogla sam živeti kao i vi, uz zemlju priljubljena, sve dok me zimski snegovi ne prekriju i dok ne odem, kao i moje prethodnice, u pokoj smrti i ništavila, a da ne spoznam tajne sveta, kao što ih nisu spoznale ni druge ljubičice otkako postoje. Mogla sam odustati od svojih želja i uzdržati se od onoga što po sebi nadilazi moju prirodu. Ali sam u tišini noći osluškivala i čula kako se veliki svet obraća ovome svetu: „Svrha svega što postoji jeste da stremi iza onog što postoji.“ Moja duša se tada pobunila protiv svoga stanja, moje biće je žudilo da dosegne ono što ga nadmašuje; stalno sam se protiv sebe bunila i žudila za onim što mi ne pripada, sve dok nije moja pobuna postala snažna i dok nije moja čežnja delotvornom voljom prestala. Tada sam od prirode tražila – a priroda je samo očitovanje naših potajnih snova – da me pretvori u ružu, što je ona i učinila. Priroda često preobražava svoja lica i obličja prstima čežnje i nadanja.

Ruža naglo zaćuta, zatim dodade puna ponosa i gordosti:

  • Živela sam kratko, ali kao prava kraljica. Gledala sam svemir očima ruže, slušala šaptanje etera ušima ruže i svetlost sam dodirivala ružinim listovima.

Može li neka od vas moje dostojanstvo dosegnuti?

Zatim ruža savi vrat i, glasom na umoru, još reče:

  • Ja sada umirem. Umirem, ali s nečim u duši što ni jedna ljubičica pre mene nije imala. Umirem, ali sam saznala šta ima izvan ograničenog prostora u kome sam rođena. To je prava vrednost svakog bića koje traje u vremenu. Ruža sklopi svoje listove, malo zadrhta i preminu s nebeskim osmehom na licu, s osmehom nekoga kome je život ispunio nadanja, s osmehom pobede i trijumfa, s osmehom boga.”

Halil Džubran