Na početku „vremena sna“ Sunce nije sijalo. U to vreme živela je jedna žena, koja je zato što joj je bilo zabranjeno da se uda za čoveka koga je izabrala, odlučila da napusti svoje pleme. Nije htela da sluša nikakva objašnjenja od svojih saplemenika. Dugo, dugo je hodala a onda je odlučila da se se sakrije u jednoj suvoj i stenovitoj oblasti, gde je bilo veoma malo hrane i nije bilo udobnog mesta za spavanje. Uprkos gladi i žeđi, nije htela da odustane i da se vrati plemenu. A onda, je ugledavši čoveka iz njenog plemena koji se približavao da je na silu vrati, pobegla još dublje u zabitiji deo tog prostora.
Iscrpljena do smrti, poderane odeće i sva u modricama od kamenjara, još uvek je imala snage da hoda. A onda ju je duh njenih predaka brižljivo i nežno podigao na sigurno i tiho mesto na nebu. Dugo je spavala čvrsto i duboko a kada se probudila ugledala je obilje hrane i vode. Upalila je vatru i mada je bila sama, nije se osećala uplašeno već zahvalno što joj je bilo toplo i što se osećala sigurnom. Međutim, još uvek je bila odlučna da zauvek živi sama radije nego da se vrati plemenu. Dok je odozgo gledala svoje pleme, videla je da su većina muškaraca i žena bili tužni što je otišla i njen osećaj zameranja je počeo da popušta. Njeno srce je omekšalo kroz nekoliko narednih dana, i počela je da oseća nostalgiju. Bila je deo neba i nije više mogla da se vrati.
„Šta da uradim“ – pitala se. „Ne mogu da se vratim a htela bih da im pomognem“. A onda je shvatila kako bi mogla da im pomogne. Njenom narodu je bilo hladno, bili su okupirani svakodnevnim obavezama i nisu imali vremena da sede pored vatre i da se greju kao što je ona mogla. „Stvoriću svoju vatru. Učiniću je tako velikom da će moći da greje ljude na zemlji koji tako puno rade“.
Celog dana je grejala svoj narod, a kada je došla noć ugasila je vatru jer su oni tada mogli sami da upale vatru i sede oko nje. Videvši da je to donelo njenom narodu ne samo zadovoljsto već je bilo i od pomoći, odlučila je da pali svoju vatru svakog dana. Ubrzo su ljudi počeli da svakoga dana gledaju nebesku vatru. Zahvalni za toplotu koju su osećali nazvali su tu vatru „Sunce“.
Prognana od svog naroda zauvek, godine su za ovu mladu ženu bile preduge, ali je bila srećna i radosna što je mogla da na njih isijava svoju toplinu svakoga dana.
Aboridžinska legenda
